Више од хиљаду и шестстотина икона иконописаних у нашој радионици већ се налази широм Света.                              Посетите и наш нови сајт који је урађен као продавница где можете сами одабрати облик даске, димензију, позлату, ниво корита, патину и амбалажу и све то добијете на Вашу кућну адресу где год да се налазите.                              Ми смо ту због Вас!

"Нашу срећу ствара оно што јесмо, а не оно што имамо"    

 

Pocetna strana-Home page

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Imitacija cilibara-
-Imitation of amber
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

 

Hilandar za početnike

 

 

Planirao sam put na Svetu Goru, ali nikad nisam odredio tačan datum svoga putovanja.

Verovatno pobuđen obeležavanjem 8oo godina Hilandara, krenuh leta 1998. god.

Počeo sam da se raspitujem kod ljudi koji su više puta boravili na Svetoj Gori o svemu što bih trebalo da znam pre nego što krenem: Kako da otputujem? Koliko to sve košta? Kako da se ponašam na tom svetom mestu? Želeo sam da odem na Svetu Goru bez pomoći neke turističke organizacije, bez aranžmana, da taj put doživim kao hodočašće, a ne kao puko turističko putovanje.

Kada sam saznao dovoljno od onog što me je zanimalo, krenuli smo moj drug i ja vozom Beograd-Solun.

Sa želežničke stanice u Solunu uzeli smo taksi da bi se prevezli do našeg Konzulata, koji se nalazu u ulici Komninon br.4, gde smo dobili potreban dokument za odlazak na Svetu Goru. Nismo morali biti posebno najavljivani našem Konzulatu obzirom da se radilo o nama dvojici, što je inače obaveza mesec dana unapred, kada se radi o većim grupama. Od Konzulata, po nagovoru našeg saputnika koga smo upoznali u Solunu, krenusmo po julskoj žezi pešice, a ne prevozom, do Ministarstva Severne Grčke( potrebno je oko dvadeset minuta hoda ), koje se nalazi u ulici Svetog Dimitrija, po takozvanu preddozvolu za ulazak na Svetu Goru, pri čemu su proverili da li prvo imamo potreban dokument iz našeg konzulata. Važno je da budući putnici znaju da ovo ministarstvo ne radi nedeljom, verskim i državnim praznicima, te je potrebno, pre polaska, preko našeg Konzulata, obavestiti se o praznicima u Grčkoj.

Iz Ministarstva smo se gradskim prevozom  uputili ka autobuskoj stanici Halkidiki, u predgradju Soluna( ne sećam se tačno koji je broj linije gradskog prevoza koji iz centra vodi do ove stanice, ali ko pita taj ne skita). Kada smo stigli do stanice i uzeli karte, seli smo da nešto pojedemo. Naravno giros koji mi se, i pored svog mog zalaganja, sav rasuo, ipak uz hladan nes je izvanredno prijao.

Do Hilandara, može se stići sa istočne i sa zapadne strane Svete Gore. Mi smo uzeli karte za autobus za Jerisos, jer smo saznali da se istočnom stranom brže stiže do našeg odredišta. Iako zahteva više vremena, odlazak na Hilandar sa zapadne strane iz Uranopolisa, nudi mogućnost da vidite nezaboravne slike manastira Dohijar, Ksenofonta i Svetog Pantelejmona ( Rusika ), koji se nalaze na samoj obali.

Iz Jerisosa,gde smo se mi uputili, brod isplovljava svakoga dana u sezoni, a van sezone ( septembar-mart) ponedeljkom, četvrtkom i subotom. Prvi dok na koji nailazite prilikom dolaska na Svetu Goru, je upravo Hilandarski. Plovidba u ovom slučaju traje dva i po sata.

Nakon dolaska u Jerisos, po preporuci iz Beograda, našli smo kuću gospodina Janija.

Hotel, motel, kuća, ne znam kako da nazovem to zdanje koje je odisalo domaćom atmosferom od samog ulaska u senovito dvorište. Ljubazni domaćini Grci, gospodin Jani, kao i njegova žena govore srpski, što je jako olakšavajuća okolnost. Osvežio sam se u jednom od dva kupatila kuće gospodina Janija i sišao u baštu preporođen. Želeo sam da se pobliže upoznam sa svetom koji se uputio tamo gde i ja. U procvalom dvorištu, mogao se čuti samo srpski, čak je i Jani sa ženom razvezao po naški. Tri Paraćinca, organizovala su da im Janijeva žena ispeče poveći paket pastrmki, koje su poneli sa sobom iz Srbije i pritom nas pozvali da im se pridružimo. Ova tri momka su krenula na Svetsko prvenstvo u košarci u Atini, ali su odlučili da pre toga obidju ovu svetinju… i tako smo mi postali svetski šampioni!

Za susednim stolom sedeo je zubar, naš čovek koji radi u Švajcarskoj, sa ženom i pet svojih devojčica. One su neprestano kukale u pauzama trčkaranja po okolini, jer im je otac baš toga dana obrijao dugačku bradu sa kojom ga inače sve pamte od rodjenja, pa im je bio jako "ružan".

Tu je počelo lepo veče, pričali smo uz letnji povetarac, okupani mirisima Janijeve bašte, uz meso dimljenih divljih svinja sa brda oko Jerisosa i uz njihovo čuveno belo vino recinu sa ukusom smole nekog četinara.

Svanulo je. Platili smo prenoćište i krenuli ka doku gde smo uz priloženi pasoš i ranije dobijenu preddozvolu dobili konačnu dozvolu za ulazak u Svetu Goru ( takozvanu Diamonitrion). Dozvola se formalno izdaje na četiri dana, ali se ona, uz blagoslov bratije manastira u kome boravite, može produžiti.

Na doku Jerisosa, kao svojevrsnoj carini, jer ulazite zvanično u drugu državu, teokratsku, jedinstvenu i po tome što se u njoj niko neradja fizički.

Manji od dva brodića koji saobraćaju sa ove strane Svete Gore

Medju putnicima koji su se skupili ispred brodića, prepoznao sam Nikolu Kusovca, kustosa Narodnog muzeja i Momu Kapora, slikara i književnika. Našu pažnju su privukla dvojica monaha koji su prošli istu administrativnu proceduru kao i ostali putnici. Saznali smo da je jedan od njih otac Mitrofan, iguman manastira Kakovo, koji se nalazi u blizini Jerisosa i predstavlja srpsku teritoriju. Prema predanju, manastir je poklon jednog Turčina, kao znak zahvalnosti što mu je žena zatrudnela posle uzimanja manastirskog groždja, koje je niklo kroz nadgrobnu ploču u kojoj su nekada bile mošti Svetog Simeona Mirotočivog i kojoj se pripisuju isceliteljske moći u slučajevima bračnog steriliteta.

Otac Mitrofan

Loza Svetog Simeona

Tako je naš čamac pun ljudi, lubenica i naših stvari krenuo praćen jatom galebova do poslednjeg staništa našeg putovanja, Svete Gore i našeg Hilandara. Stigli smo za dva i po sata. Talasi su kvasili ljude i stvari.

Zbog vremenskih prilika, umesto na Hilandarsko pristanište, pristali smo kad Grčkog manastira Esfigmen. Saznao sam da je iguman tog manastira Škot, da imaju jednog monaha Australijanca i da još uvek nemaju u manastiru ni vodu, ni struju, ni telefon, što ostali manastiri imaju, jer ne žele.

Brat Gavrilo sa svojim belim Mitzubishi dzipom

Manastire na Svetoj Gori, pored Grka i nas Srba imaju Rusi i Bugari. Iz poznatih političkih razloga, zemlje matice u manastire nisu ulagale, pa su vidni znaci materijalnog propadanja. Zahvaljujući električnoj struji, telefonima i kompjuterima koje danas poseduju mnogi stari spisi se brže prevode i štampaju.

U jednom periodu manastiru Hilandaru je zapretila opasnost, jer se broj monaha spustio ispod 10, što je blizu granice ( 7 ) , za preuzimanje manastira u Grčke ruke. Priča se da ga je od preuzimanja spasao Nemac, lekar, koji je dobio monaško ime otac Pantelija i sada je starešina Hilandarskog skita Ivanjica, koji se nalazi na Zapadnoj obali Svete Gore.

Zamonašenju prethodi period iskušenja koji ima za cilj ispitivanje opredeljenja čoveka, simbolični raskid čoveka sa prethodnim životom i ponovno rađanje u duhovnom. Kada se čovek jednom zamonaši pa odluči da se ponovo vrati svetovnom životu, ne može ponovo postati monah.

Usput smo, prolazeći pored Hilandarskog doka na koji nismo mogli pristati, videli nekada nastanjen skit (skit je inače gradjevina u kojoj žive ili su živeli monasi, a koji pripada nekom od dvadeset manastira koliko ih je na Svetoj Gori) koji zovu kula Svetog Vasilija ili Hrusija. U njemu se planira osnivanje novog bratstva, a kako sam saznao, biće pored ostalog predviđen i za smeštaj studenata Bogoslovije. Taj manastir se u starim tekstovima zove Hrusija i sazidao ga je 1300.godine kralj Milutin, uz koji je kupio i poklonio Hilandaru, 10 hektara vinograda sa kojih se danas koristi grožđe, sorte Vranac, za proizvodnju liturgijskog vina koje se služi u svim manastirima po Svetoj Gori, a pravi se po drevnoj recepturi čak iz doba faraona.

Brat Gavrilo, sačekavši nas na doku manastira Esfigmen i odvezavši jednu turu do Hilandara, u povratku, presreo nas je baš na tom mestu, jer smo ne gubeći vreme mi krenuli pešice.

Okružila nas je mediteranska vegetacija.

Kada prilazite manastiru čini vam se kao carski dvorac, a oko kaldrme ( kamenim oblutcima popločan put) i prilaza  puno je raznobojnog, tada procvetalog oleandera.

Ušao sam i fotografisao prvi susret sa njegovom fizičkom nutrinom, a kasnije ću opisati njegovu duhovnu nutrinu, koja se samo, na način na koji ću vam dočarati, može i doživeti. Prelepa stara crkva posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, na sredini dvorišta, sa dve priprate, a ispred nje dva visoka platana, od kojih jedan viši, izmedju kojih je smeštena fijala.

Dočekali su nas uz šoljicu kafe, komadom ratluka i čašicom dobre manastirske rakije u trpezariji, takozvanog Bugarskom dela, jer je Hilandar u jednom periodu svoga postojanja, zbog prezaduženosti, prešao u ruke Bugara, a povratio ga je kralj Aleksandar Obrenović 1896.godine, izmirivši dugove manastira.

Česma kralja Aleksandra Obrenovića. Izvor je presušio, a loza Obrenovića se ugasila.

Pogled iz trpezarije Bugarskog dela,u kojem smo dočekani

(deo konaka koji je dozidan za vreme kada su Bugarski monasi držali Hilandar)

Dočekao nas je zamenik igumana, otac Metodije, smireno i srdačno nam je poželeo dobrodošlicu. Ubrzo zatim bili smo rasporedjeni po sobama. Mi smo otišli u šestokrevetnu.

U manastirskom dvorištu zatekli smo mnogo sveta, a uskoro smo saznali i zašto. Sutradan je bio 25. jul, dan koji se slavi u čast ikone Presvete Bogorodice Trojeručice, koja je "Igumanija manastira". Prema predanju, dvojica pretendenata na tu funkciju su podelila manastirsku braću. Raskol je dugo trajao i jednog jutra, ne zna se kako, ikona se našla na mestu u crkvi gde iguman sedi tokom bogosluženja. Posle ispitivanja slučaja i posle ponovljenog nalaženja ikone na mestu igumana, iako je bratija noću nadgledala sve ulaze u crkvu, odustalo se od traženja "krivca". Inače, zna se da je ovu ikonu Sveti Sava doneo u Hilandar sa jednog od svojih putovanja u svetu zemlju.

Ova  se čudotvorna ikona, pre nego što ju je Sveti Sava doneo u Srbiju, do tada nalazila u manastiru Svetog Save Osvećenog, na Sinaju, gde je ovaj monah ostavio u amanet narednim generacijama monaha, koji će dolaziti i ostajati u ovom manastiru u kojem je i on proveo svoj monaški život, da kada iz daleke zemlje dodje mladi carević i kada monasi vide odredjene znake koji će se tada dogoditi, da tom mladom careviću predaju njegovo igumansko žezlo i ikonu Presvete Bogorodice Mlekopitatelnice. Tako i bi. Kada je Sveti Sava došao u posetu i ovom manastiru, desilo se da  žezlo Svetog Save Osvećenog samo padne sa zida na kome je stajalo okačeno, a u prostoriji u kojoj su se u tom trenutku nalazili monasi sa Svetim Savom. Kada su saznali da je nekada ovaj monah bio carević, amanet ostavljen njima u zaveštanje tada ispuniše i Svetom Savi dadoše uz igumanski štap i ikonu Presvete Bogorodice Mlekopitatelnice, a uz nju pridodaše i ovu čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Trojeručice.

Takođe, prema predanju, ikonu je živopisao sveti Jevanđelist Luka koji je bio lekar i slikar. Prema predanju, ikona je naslikana na drvetu od stola na kome su Isus i njegova majka jeli.

Ova čudotvorna ikona je u vezi sa predanjem o svetom Jovanu Damaskinu koji je živeo za vreme vlasti Kalifa u VIII veku, koji je zabranjivao ikone. Pošto je Jovan Damaskin bio među onima koji su poštovali ikonu kao svetinju, bio je lažno oklevetan da ruši Kalifovu vlast i kažnjen, pošto je ujedno bio i njegov pisar, odsecanjem desne šake. Dalje predanje kaže da je sveti Jovan Damaskin svoju odsečenu šaku odneo kući, povezao je maramom i čitave se noći molio pred ikonom Presvete Bogorodice, obećavši ukoliko mu Sveta Majka usliši molitve da će ostatak života posvetiti prepisivanju Jevandjelja. Ujutru, prema predanju, šaka je zarasla, a u znak sećanja na ovo čudo Presvete Bogorodice, dao je da se na ikonu pridoda šaka uradjena od srebra.

Ovu ikonu Sveti Sava je odneo u Studenicu, a kasnije je car Dušan preneo u svoju prestonicu Skoplje, gde je ostala sve do turskih osvajanja, da bi jednog jutra na magarcu osvanula u blizini Hilandara, pa se na tom mestu, gde su monasi naišli na ovu čudotvornu ikonu, nalazi i mala crkva posvećena njoj.

Pred ovom čudotvornom ikonom izvodi se jedinstven način molitve, takozvana velika metanija, prekrsti se jednom zatim se klekne na ćilim i dodirne čelom pod i taj čin se ponovi tri puta, pre nego što se celiva i tri puta pošto se celiva. Tako su se molili nekada, a tako se mole i danas monasi Hilandara, monasi drugih manastira i gosti. Tako sam se molio i ja.

Bio sam srećan zbog ispunjenja svoje želje da vidim Hilandar, ali i neobično uzbuđen što sam se zadesio u Hilandaru baš na ovaj sveti dan.

Te noći 24 na 25, trajalo je bdenije u centralnoj crkvi, gde su svoja bogosluženja sa svojim načinima pojanja imali Grčki, Ruski, Bugarski i naši Monasi, jer je za sve njih podjednako poštovana ova čudotvorna ikona. Izdržao sam do pola dva izjutra, pa sam umoran otišao da spavam, a u noći su nastavile da se smenjuju molitve grčkih, ruskih, bugarskih i srpskih monaha.

Slavsko žito napravljeno ovom prilikom, ukrašeno belim i žutim šećerom i cimetom

Prvo jutro u Hilandaru. Iako je bdenije trajalo cele noći, ujutru su svi na doručku u velikoj trpezariji. Inače u manastiru postoje samo dva obroka i to jedan posle jutarnje službe u sedam ujutru, a drugi posle večernje službe u šest, a pritom ni jednog dana nisam osetio glad. U trpezariju prvo ulazi iguman zatim po hijerarhiji ostali monasi, gosti i radnici. Za postavljeni sto se ne seda dok iguman ne očita "Oče naš". Za vreme obeda svaki dan neko drugi od monaha čita neki deo iz svetih knjiga. Na stolu su svakodnevno postavljene maslinke, beli luk i belo vino. Pri obedu nehotice sam napravio grešku. Želeo sam da utolim žeđ i hteo sam da uspem čašu vina, kad osetih udar ispod stola. Moj sused za stolom mi je tiho šapnuo da se ne sme uzimati vino dok starešina ne da znak. Zaista, nekoliko minuta posle početka obroka, čuo se udarac drvenog štapa o pod posle koga su svi sipali sebi vino. Ja sam usuo poslednji, uglavnom iz postidjenosti. Onog trenutka kada iguman udari tri puta štapom o pod, obrok se završava ma koliko da vam je ostalo u tanjiru i još jednom se čita " Oče naš".

Prvog dana u Hilandaru, u pratnji rizničara, oca Ilije, obišli smo riznicu manastira. Kada smo se stepeništem peli na drugi sprat riznice negde na sredini stepeništa bilo je središte nečega što je meni ličilo na običan pliš koji je podeljen po dijagonali bio obojen, jednim delom u maslinasto zeleno, a drugim delom u bež boju i pritom u nekakvoj vitrini koja se protezala od prvog do kraja drugog sprata uz stepenište. Kada smo došli do sredine, zastali smo, prateći oca Iliju koji nam je pritom rekao : " Vidite ,ovo je lični krstaš barjak cara Dušana. Po veličini ovog barjaka , koji je po dijagonali dugačak četiri metra, možete da pretpostavite koliko je car Dušan bio visok ". Ono što se zna, jer su njegove mošti u crkvi Svetog Marka u Beogradu, bio je visok 2,14 metra. Zamislio sam ga na ogromnom belom konju, pod svetlucavim oklopom i kacigom, sa dugačkim mačem o pojasu, levom rukom kojom drži veliki blještavi štit, a desnom drži ogromnu zastavu koja se vijori. Verovatno da je takva figura vladara ostavljala jak utisak. Interesantno je da jedino car Dušan, od naših vladara iz tog perioda nije proglašen svetiteljem. Pravi poznavaoci istorije, reći će sa razlogom. Pritom nemislim samo na to što je iz ljubavi prema svojoj ženi, carici Jeleni, želeći da je zaštiti od kuge koja je vladala u Solunu, a gde se nalazila, iako znajući za zabranu, doveo na Svetu Goru i smestio u Hilandar. Bila je smeštena u jednoj keliji iz koje nije smela da izlazi. Na ovome se verovatno isto može videti zbog čega su ga i prozvali Dušan Silni, ali i velika ljubav prema svojoj Jeleni, čim je zbog nje pregazio zakon koji su svi poštovali od davnina.

Na ovom su mestu monasi dočekali cara Dušana kada im je dolazio prvi put

         

Kada smo izašli iz riznice, posedali smo na stepenište pirga ( tornja ) Svetog Save, gde nam je gospodin Kusovac spontano održao predavanje o onom što smo videli i što ćemo videti.

         

Pogled sa Vrha pirga Svetoga Save ispod kojeg smo sedeli

Iza centalne crkve u manastiru, nalazi se "Savin bunar", koji nikada nije presušio i kažu, kada iz njega jednom popiješ vodu, stalno si je žedan i uvek joj se vraćaš.

Odmah iznad nastrešnice bunara, vode stepenice ka keliji Svetog Simeona u kojoj se i upokojio držeći rukama čvrsto priljubljenu uz grudi ikonu Presvete Bogorodice, Odigitriju, uradjenu u mozaiku, koja je inače bila njegova lična relikvija. Prema ovoj ikoni se sa posebnom pažnjom odnose u Hilandaru. Nalazi se na posebnom mestu nasred riznice, da bi se mogla celivati, a ne na zidu .

Ukoliko dolazite leti na Svetu Goru, bez obzira na veliku vrućinu, nije dozvoljeno nošenje bermuda ili šortseva. Poželjno je da majice budu bez ikakvih oznaka firmi, monasi to ne vole, mada vam to neće reći. U crkvu se ne može ulaziti bez čarapa. Unošenje fotoaparata je dozvoljeno i može se fotografisati sve, osim monaha i unutrašnjosti crkve, bez blagoslova monaha. Kamera je zabranjena.

Najprikladnije je da nosite minimum stvari, jer u manastiru postoji perionica koja je na usluzi gostima. Takodje postoji i pristojno kupatilo sa tuš kabinama. Korisno je poneti baterijisku lampu, koja vam može zatrebati iako u manastiru postoji električna energija. Što se hrane tiče, ne nositi meso, jer se na Svetoj Gori posti od kako postoji kao takva. Inače boravak u manastiru se ne plaća, ali je poželjno ostaviti neki prilog.

Ako želite da obidjete i druge manastire pa želite da noćite, svaki manastir će vas prihvatiti na konak.

Pri dolasku u manastir, mora da se prihvati neka dužnost. Naravno to nisu neke obaveze od kojih se bog zna koliko umorite, ali su to obaveze koje uzimate ili prihvatate da bi pokazali zahvalnost za gostoprimstvo ali i da se na taj način odužite za remećenje njihovog reda i mira. Mi smo od prvog dana prihvatili da posle obeda čistimo trpezariju.

Jednom smo pomagali da oberu boraniju. Inače manastirska bašta je veoma plodna, bogata i uredno negovana. Interesantno je još da tu veliku manastirsku baštu obradjuje monah Jovan sa svijih 92 godine, koji izgleda izuzetno vitalno i mladoliko. Oko celog manastira raste origano, neki su ga brali i sušili da bi ga poneli.

Život u manastiru je strogo odredjen i odvija se po tipiku Svetoga Save (pravilu života u Hilandaru), koji je on lično napisao. Monasi ustaju u dva ujutru da bi bili na službi koja počinje u tri, a potom prisustvovali liturgiji koja počinje u pet ujutru. Njihove aktivnosti traju do sedam uveče, kada se povlače u svoje kelije. Inače, u manastirima se liturgija kao sveta tajna, obavlja svakodnevno, dok se u crkvama obavlja samo nedeljom.

Postoje manastirska pravila vezana i za jutarnja budjenja gostiju. U tri ujutru, neko od monaha obidje sve gostinske sobe i jednim kucajem na vrata obavesti da počinje služba. U pet sati, one koji se nisu probudili na prvi poziv, bude sa tri kucanja na vrata posle čega ih otvore i jasno pozovu "počinje liturgija" . Ima onih koji prespavaju i službu i liturgiju, pa sam se pitao zašto su uopše došli. Ja sam od sedam dana koliko sam bio, tri puta bio na službi od samog početka, a ostalih dana samo na liturgiji.

Dakle da opišem moje upoznavanje sa duhovnom nutrinom ove svetinje.

Još uvek mi je u sećanju jedan odlazak na službu. Ovo veče urezalo se u mom srcu, kao neko svetilo, koje će izbijati iz mene za vijek i vijekov. Obukao sam se i izašao iz naše sobe na drugom spratu Bugarskog dela. Iako sam mogao hodnicima kroz bedeme odmah ući u crkvu, izašao sam u dvorište. Noć je. Čuje se neverovatan broj zrikavaca. U vazduhu osećate pomešane mirise šuma sa okolnih brda i miris mora. Blag, prohladan i prijatan povetarac leluja unaokolo. Prilazim preko travnatog dvorišta centralnoj crkvi čiju siluetu nazirem. Iznad mene na nebu rojevi zvezda trepere i vidite tragove Mlečnog puta, a dva čempresa se ustremila ka nebu i vrhovi im se blago njišu. Iz otvorenih bočnih vrata glavne crkve tinja jedva primetna svetlost od par upaljenih sveća i čuje se tiho pojanje monaha. Ulazim u crkvu kroz prvu pripratu u kojoj vlada gusta tama, a u daljini, u glavnom delu vidi se prigušena svetlost sveća i pomeranje monaha dok kadi. Iz prve ulazim u drugu pripratu, svetlost se pojačava i glasnije čujem poj. Ušavši u glavni deo crkve u kojem stoje u polutami, sa leve i desne strane okupljeni ljudi, bio sam zapljusnut miomirisom tamjana iz kadionice monaha na sredini i već sasvim jasno čuo tih, jednoličan poj " Tebe pojem, Tebe blagoslovim, Oče naš… " U tom trenutku sam doživeo spokoj u duši, zahvalnost i radost, jer učestvujem u nečem što se odvija svakog dana u istom času, na istom mestu, na isti način, već osam vekova.

Tokom našeg boravka, neki su odlazili u obilazak drugih manastira, a neki su dolazili odatle i sa sobom donosili nove priče koje smo mi pomno slušali, pamtili i nizali kao bisere u nisku naših uspomena sa Svete Gore.

Ovo tajanstveno mesto vas svojom jednostavnošću natera da zavolite tu tišinu , mir i prostodušnost ljudi, koji ga posećuju i koji u njemu ostaju zauvek, ako ne telom, onda srcem.

Inače na Svetoj Gori se pored manastira nalaze i isposnice udaljene od manastira i bilo kakve civilizacije. Isposnice su smeštene na najjužnijem delu Svete Gore, Karulji, pustinji Svete Gore i smeštene su tako da se izuzetno teško dolazi do njih, jer onaj ko je u njima ne želi da ga baš svaki namernik ometa. Jedan od gostiju se lancima niz liticu spuštao do isposnice našeg isposnika Serafima.

Zaista ne možete a da ne zavolite taj prostodušni soj ljudi iz kojih izbija dečija radost kada im dolazite, ali i ljutnja ako im dosadjujete. Ne možete da se ne vratite da ih ponovo obidjete, podelite još koji trenutak vašeg boravka na ovoj planeti sa njima i tom prilikom pripremite po koji poklon za svakog od njih.

Razgovor sa ocem Pavlom, bivšim starešinom manastira Kakovo

U keliji oca Ilije, za njegovim laptopom

Trpezarija u gostinskom delu, u kojoj je knjiga utisaka

Jeza me je obuzela od strahopoštovanja tokom jedne od onih noći kada sam ustajao na celo bogosluženje i kada je otac Kirilo u svečanoj odori izašao kroz carske dveri ikonostasa, a za njim sa leve i desne strane pojavila se dva mlada monaha u crnim dugačkim plaštovima, koji su se vijorili za njima dok su hodali, crnim dugačkim bradama i neverovatnom ozbiljnošću na licima. Rukama su držali dugačke gvozdene stalke na čijim vrhovima su bile upaljene debele voštane sveće. Tada nam se otac Kirilo obratio, prekinuvši tako bogosluženje na crkvenoslovenskom, sa molbom za molitvu za mir na Kosovu i Metohiji i blagostanje u celoj Srbiji. Bilo je negde četiri izjutra kada je to izgovorio u maloj Hilandarskoj crkvi, posvećenoj Vavedenju Presvete Bogorodice, u kojoj je vladala tama uz prigušenu treperavu svetlost sveća i mirisom tamjana koji je opčinjavao i naglašavao dostojanstvo tog trenutka. Svi smo okupljeni stajali u nemoj poslušnosti i svako za sebe upućivali želje za mir svim ljudima ovoga sveta, pa i nama samima, dok je tamo daleko izmučena Srbija spavala svojim dubokim snom.

Posle svega,vratio sam se svom domu u Beograd ispunjen poštovanjem i zahvalnošću prema Svetom Savi i Svetom Simeonu, što su takvu oazu mira izneli iz svoje duše i ostavili je nama na korišćenje, u Slavu Boga, do danas.

Autor teksta: Zoran Tomić

Fotografije: Zoran Tomić

Naziv tekstu dao: Aleksandar Andrić

Korektori: Marija Vasiljević

Goran Paštrović

Napomena autora:

Tekst je napisan u avgustu 1998. godine, po povratku.

Većim znalcima od mene se izvinjavam i verujem da bi ovo sve oni napisali bolje od mene i sa tačnijim informacijama, ako sam neke pogrešno predstavio.

Otac Mitrofan starešina manastira Kakovo, upokojio se 1999 godine.

Drago mi je što sam ovo moje iskustvo podelio sa vama, na ovaj način i nadam se da vam je bilo prijatno čitajući ga.

Hvala.

P. S. Šta god bi se moglo reći povodom zadnjeg dešavanja oko Hilandara, ne može dočarati gubitak te starine koja se osećala na svakom koraku, prolazi, sobe i stepeništa. Najveći deo više ne postoji, ali svaki novi odlazak u Hilandar za mene će ipak biti susret sa njegovom duhovnom nutrinom, koja za mene ipak  nikada nije ni ležala u njegovim, sada već izgorelim konacima, već u samom smislu njegovog postojanja, ljudima koji su svoj ovozemaljski život posvetili višim idealima na svoj način i svojim zamonašenjem doprineli da pored ostalog, ideja Svetoga Save i Svetoga Simeona Mirotočivog živi neprestano već osam vekova, u Slavu Boga, do danas.

Ukoliko je neko dirnut tekstom koji je pročitao i ima osećaj da želi nešto da učini da bi ova svetinja brže dobila novo i savremenije ruho, koje će moći da zbrinjava one gladne za ovakvim vidom duhovnosti, na mnogo narednih stoleća i na taj način podrži  ideju  svojih predaka, može darivati deo svojih finansija na žiro račun sa naznakom " fond za obnovu manastira Hilandar", koji je otvorila Srpska pravoslavna crkva.

 

Upišite se ili pogledajte u knjigu utisaka.           Hvala                          Please sign or view the guestbook.                Thank you 

 

 
 
 

O nama-About us

Radionica-Workshop

Rad-Work

 

 

Video zapis-Video files

Kritika-Critique

 

Potvrda Ministarstva privrede

Saradnja sa galerijama i radnjama

For galleries and shops

 
 
 
 
 

Naslikana Jevandjelja

Ikone u Srbiji

Slavski kolac

Na internet prezentaciji radova ikonopisačke radionice Sveti Pantelejmon, možete jednostavnije odabrati ono što želite da naručite, jer su radovi podeljeni u više različitih kategorija.                                                    Gallery
 
 

ова страница се састоји из ових подстраница: [Početna strana-Home] [Gornja strana-Up]               

                               цела презентација се састоји из ових главних страница: [Početna strana-Home] [Galerija-Gallery] [tekstovi i fotografije] [Nov Pocetak]

         Copyright © 2015 СЗР Иконописачка радионица СВЕТИ ПАНТЕЛЕЈМОН